Prošlo je tri decenije od kako je Parlamentarna skupština Saveta Evrope donela Rezoluciju o razgradnji nasleđa totalitarnih režima, kao i pozvala sve postkomunističke zemlje da otvore dosije tajnih službi. Iako je Mađarska delimično to uradila, najava budućeg premijera o otvaranju dosijea i preispitivanju privatizacija ponovo su u fokus stavile pitanje suočavanja sa nasleđem autoritarnih sistema. Ovi potezi podsećaju na slična obećanja data u Srbiji pre i nakon demokratskih promena 2000. godine. Ipak, domaće iskustvo pokazuje da su takvi procesi često ostajali nedovršeni i bez sistemskog rešenja.
Nakon promene vlasti u Mađarskoj, lider stranke Tise i budući premijer Peter Mađar najavio je da će u oktobru, uoči sedamdesetogodišnjice Mađarske revolucije, otvoriti dosijee i učiniti javno dostupnom arhivsku građu tajnih službi.Osim toga, najavio je i formiranje istražne komisije koja bi imala zadatak da razotkrije, kako navodi, dobitnike „spontane“ privatizacije sprovedene u periodu između 1988. i 2000. godine, kao i moguće veze tih procesa sa službama državne bezbednosti i partijskom državom.
“Pitanje je da li su ti podaci potpuni, da li nešto nedostaje, jer je ipak prošlo toliko godina. I ako je nešto jako kompromitujuće, recimo za bivšeg, odnosno još sadašnjeg premijera Viktora Orbana, to verovatno nije u dosijeu. Druga je priča o privatizaciji. To je bila jedna velika pljačka, naravno, na kraju osamdesetih, početkom devedesetih, takozvana promena režima, kada su ogromne državne firme, banke, prešle u privatne ruke i većina mađarskih bogataša je iz tog doba, tada je počelo njihovo bogatstvo.Naravno, drugi period, drugi talas bogataša je nastao tokom šesnaestogodišnje vladavine Fidesa”, kaže novinar iz Mađarske Gabor Bodiš.
Prošlo je tri decenije od kako je Parlamentarna skupština Saveta Evrope donela Rezoluciju o razgradnji nasleđa totalitarnih režima, kao i pozvala sve postkomunističke zemlje da otvore dosije tajnih službi. Iako je Mađarska delimično to uradila, najava budućeg premijera o otvaranju dosijea i preispitivanju privatizacija ponovo su u fokus stavile pitanje suočavanja sa nasleđem autoritarnih sistema. Ovi potezi podsećaju na slična obećanja data u Srbiji pre i nakon demokratskih promena 2000. godine. Ipak, domaće iskustvo pokazuje da su takvi procesi često ostajali nedovršeni i bez sistemskog rešenja.
Nakon promene vlasti u Mađarskoj, lider stranke Tise i budući premijer Peter Mađar najavio je da će u oktobru, uoči sedamdesetogodišnjice Mađarske revolucije, otvoriti dosijee i učiniti javno dostupnom arhivsku građu tajnih službi.Osim toga, najavio je i formiranje istražne komisije koja bi imala zadatak da razotkrije, kako navodi, dobitnike „spontane“ privatizacije sprovedene u periodu između 1988. i 2000. godine, kao i moguće veze tih procesa sa službama državne bezbednosti i partijskom državom.
“Pitanje je da li su ti podaci potpuni, da li nešto nedostaje, jer je ipak prošlo toliko godina. I ako je nešto jako kompromitujuće, recimo za bivšeg, odnosno još sadašnjeg premijera Viktora Orbana, to verovatno nije u dosijeu. Druga je priča o privatizaciji. To je bila jedna velika pljačka, naravno, na kraju osamdesetih, početkom devedesetih, takozvana promena režima, kada su ogromne državne firme, banke, prešle u privatne ruke i većina mađarskih bogataša je iz tog doba, tada je počelo njihovo bogatstvo.Naravno, drugi period, drugi talas bogataša je nastao tokom šesnaestogodišnje vladavine Fidesa”, kaže novinar iz Mađarske Gabor Bodiš.
U funkciji uspostavljanja diskontinuiteta ne samo sa režimom Slobodana Miloševića, već i sa nasleđem komunizma, otvaranje dosijea bilo je i jedno od najznačajnih predizbornih obećanja DOS-a. Vlada Zorana Đinđića 2001. godine donela je Uredbu o otvaranju dosijea, što je omogućilo delimičan i kratkotrajan uvid u podatke koje je prikupljala Služba državne bezbednosti. Iako je bilo više predloga zakona koji bi uredili oblast otvaranja dosijea, nijedan nije usvojen.
“U nekoliko navrata, ja sam takođe upozoravao i uz dobru podršku i u saradnji sa tadašnjim zaštitnikom građana, Sašom Jankovićem, pozivao nadležne da se donese jedan zakon kojim bi se to delikatno pitanje rešilo. U međuvremenu, odmah, da se malo vratimo unazad, odmah po dolasku na vlast, jednom uredbom koja je kratko trajala, sedam ili deset dana, bila na snazi, dakle omogućeno je ljudima da izvrše uvid u lične dosije. Ali to svakako nije bio kompleksan pristup, onakav kakav bi se očekivao”, ističe advokat i bivši ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu u Vladi Demokratske opozicije Srbije Rodoljub Šabić.
Osim toga, ostaje otvoreno pitanje obima sačuvane dokumentacije. Nakon 5. oktobra 2000. godine, odlukom tadašnjeg predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice i prelazne Vlade Srbije, Radomir Marković i njegov zamenik Nikola Ćurčić ostaju skoro četiri meseca na čelu Resora državne bezbednosti, do formiranja vlade Zorana Đinđića. U tom periodu naređuju uništavanje dokumentacije iz najmračnijeg perioda službe od 1998. do 2000. godine, čime su uklonjeni tragovi o praćenju političkih protivnika, zloupotrebama službe u političkim ubistvima i drugim nezakonitim aktivnostima. Uništavanje dokumenata službe nikada nije stiglo do suda. Istraživanje Insajdera, kao i svedočenje bivšeg operativca DB-a, ukazuju da je značajan deo arhive iz tog perioda zaista uništen.
“Uništena je kompletna papirna dokumentacija, uništena je mikrofilmovana dokumentacija i uništena je dokumentacija u elektronskom obliku, u softverima. Znači da priče koje su se čule u proteklom periodu, da je sačuvano to na mikrofilmovima i softverima, je netačna i to se vrlo lako može proveriti i kroz uvid u sadržaj te informacije”, rekao je bivši operativac Resora državne bezbednosti Zoran Stijović, u Insajderovom serijalu “Službena tajna” iz 2008. godine.
“Neposredno, dakle, u danima rušenja Miloševićeve vlasti, vrlo je izvesno, ima mnogo činjenica koje ukazuju na to da je značajan deo nekih, kako bi se reklo, svežih dosijea, dakle dosijea u kojima su predmet tretmana službe bili aktuelni politički oponenti i tako dalje, da je bilo uništeno, bilo friziran, čišćen od određenih informacija. To je svakako ovaj zadatak o kom govorimo učinilo puno komplikovanijim”, navodi Šabić.
Tako, ni posle 25 godina od demokratskih promena, pitanja reforme službi bezbednosti i otvaranja dosijea nisu sistemski rešena, pre svega zbog nedostatka političke volje. Otvaranje ovih pitanja i usklađivanje sa evropskim standardima navodi se kao još jedan od koraka potrebnih Srbiji na njenom putu ka punopavnom članstvu u Evropskoj uniji.
Insajder
