Krajem avgusta, u blizini Kosančićevog venca u Beogradu, Mariju (pravo ime poznato redakciji Kompasa) je presreo automobil marke Škoda Oktavija. Iz sivog automobila bez registarskih tablica izašao je muškarac, stavio joj kapuljaču preko lica i odvukao je u auto. Nedugo zatim završila je u šatorskom naselju simpatizera predsednika Srbije poznatijem kao Ćacilend gde su je, kako tvrdi, maskirani muškarci šutirali, šamarali, gazili i vređali.
U razgovoru za Kompas, devojka koja je želela da ostane anonimna iz bezbednosnih razloga, a koju su nazvali Marija, opisuje maltretiranje i nasilje koje je usledilo nekoliko dana nakon što ju je policija privela posle protesta 18. avgusta u Beogradu.
Devojka koja je želela da ostane anonimna iz bezbednosnih razloga, u razgovoru za Kompas opisala je maltretiranje i nasilje koje je usledilo nekoliko dana nakon što ju je policija privela posle protesta 18. avgusta u Beogradu. pic.twitter.com/3WCrRA8zFC
— kompas (@kompas_info_com) November 13, 2025
Taj protest okončan je neredima u Cvijićevoj ulici u Beogradu, ispred sedišta Srpske napredne stranke (SNS). Marija je bila među privedenima i određen joj je pritvor. Tokom pritvora boravila u policijskim stanicama Stari grad i Majke Jevrosime, odvedena je na Vojno-medicinsku akademiju (VMA) radi toksikološke provere. Policija joj je oduzela telefon koji joj je posle nekog vremena vratila. Dodeljena joj je advokatica po službenoj dužnosti koja ju je savetovala da prizna krivicu, što su kasnije advokati nevladinih organizacija uspeli da preinače u negiranje krivice za delo nasilničko ponašanje na javnom skupu. Marija je trenutno na uslovnoj kazni.
Kada se po povratku iz pritvora odlučila da izađe u grad i nađe se sa drugaricom, usledilo je nasilno ubacivanje u nepoznat automobil i odvođenje u Ćacilend.
“Četvrti ili peti dan nakon što sam provela ostale dane ne spavajući i ne jedući, prikupljajući sebe malo po malo mentalno, izašla sam napolje i otišla sam sa drugaricom. Pričale smo, a i oglasila sam se na Instagramu da nemam fizičkih povreda, ali da sam mentalno osakaćena. Tog istog dana u večernjim satima, ja se nalazim kod Leposava bara, pozdravljam se sa drugaricom. Čekala sam da vidim da je otišla, da je bezbedna. Znala sam da svako ko se nađe sa mnom može biti ugrožen. Zaboravila sam da štitim sebe. To veče kada je ona otišla, u jednom momentu čujem auto i jako kočenje. Nisam se osvrtala. Mislila sam da je neka budala, možda i taksi, sve dok nisam čula korake i tad sam se okrenula. U tom momentu meni je stavljena kapuljača, glava savijena. Jedino što sam videla kada su mi stavili kapuljaču, jeste siva Škoda Oktavija bez tablica. U kolima je bio još jedan muškarac na zadnjem sedištu. Bacili su me u kola, prekrili su mi lice.
Vozili smo se. Ja sam brojala minute u sebi. Vozili smo se nekih 10-15 minuta dok kola nisu stala. Nisam imala pojma gde sam. Tek kad su me izvadili iz kola i bacili na zemlju, kao vreću brašna ili cementa, u tom padu sam osetila ogroman bol u stražnjici i kičmenom stubu, pokušala sam da ustanem ali je neko držao nogu na meni. Pokušala sam da ustanem i meni ruke poleću na gore, noge su zacementirane, jer je neko stajao na nogama.
“Počela sam da vrištim, pošto sam se ja i okretala i bacala se i pokušavala da se izmigoljim od njih. Tad sam shvatila da sam u Ćacilendu. Videla sam šator i dečiju penjalicu. Ubrzo se napravio krug maskiranih ljudi i trojica koji su me držali imali su maske, ali sam im oči vrlo dobro zapamtila. Osoba koja mi je stajala na nogama mi je rekla da imam sreće, jer znaju moje zdravstveno stanje. Bila sam u šoku. Tada sam počela da se plašim za sopstveni život. Nakon tih reči, koliko god ljudi je bilo tu, a znam da je bilo mnogo, krenuli su da me šutiraju i šamaraju pričali su mi odvratne reči. Odvratne reči”.
Marija kaže da se “tulum“, kako ga sama opisuje, završio tako što je jedan od zlostavljača rekao: “Dobro smo je naučili“.
Ceo tekst čitajte ovde.
Kompas/N1
