Ledi Meri i vojnik Tomas: Dve sudbine skrivene iza bitke kod Petrovaradina 1716. godine
Priča o Ledi Meri Vortli Montagju koja je u Petrovaradinu videla posledice rata i Ani Mariji Kristman, ženi koja se kao muškarac borila u bici 1716. godine
Kada se govori o Bici kod Petrovaradina 5. avgusta, najčešće se pominju princ Evgenije Savojski, pobeda habzburške vojske, veliki vezir Damad Ali-paša i poraz osmanske vojske. Neko godišnjicu tog događaja vidi priliku da još jednom postavi pitanje “da li je pao sneg” ili “gde se dede tursko blago”. Savremena istoriografija, pored vojskovođa, armija i vojnih operacija, sve više pažnje posvećuje svakodnevnom životu običnih ljudi, iskustvu vojnika, kao i društvenim, ekonomskim i kulturnim posledicama ratova.
Među svim zapisima koji su prethodili bici kod Petrovaradina, njenom toku i posledicama najviše pažnje privlače nesvakidašnji učesnici i svedoci ovog događaja. To su zapisi dve žene, koje se verovatno nikada nisu srele, ali ih je isti događaj zauvek povezao na ovom mestu. Jedna je bila engleska aristokratkinja koja je kroz Petrovaradin prošla nekoliko meseci nakon bitke i ostavila potresan zapis o prizorima koje je zatekla. Druga je bila siromašna devojka koja se, prerušena u muškarca, borila upravo na tom bojištu.
Ledi koja je videla posledice bitke
Engleska spisateljica i putnica Ledi Meri Vortli Montagju (1689–1762) doputovala je u Petrovaradin početkom 1717. godine, prateći svog supruga, delegiranog britanskog ambasadora pri Porti, ser Edvarda Vortlija Montagjua, na putu za Konstantinopolj. Iako su je u Beču upozoravali da će putovanje biti opasno zbog zime, razbojnika i mogućih tatarskih napada, odlučila je da nastavi put. U Petrovaradinu ju je primio zapovednik Tvrđave i obezbedio joj najbolji smeštaj koji je tadašnji garnizon mogao da ponudi. Međutim, zbog obaveza ambasadorske misije morala je da nastavi put.
Na putu prema Beogradu dobila je vojnu pratnju sastavljenu od nemačkih i srpskih vojnika. U svojim pismima ostavila je i kritičke opaske o njihovom izgledu i životu. Ipak, najpotresniji zapis je posvetila prizoru koji je zatekla na poljima između Petrovaradina i Karlovaca, gde je samo nekoliko meseci ranije vođena jedna od najvećih bitaka tog vremena. Po njenim rečima, zemlja je još bila prekrivena lobanjama, kostima i nesahranjenim telima ljudi, konja i kamila. Taj prizor naveo ju je da razmišlja o besmislu ratovanja.
„Ništa ne daje jasniji dokaz o nerazumnosti ljudskog roda nego bes sa kojim se sukobljava oko malog parčeta zemlje.“ – zapisala je Ledi Meri.
Njena pisma danas predstavljaju jedno od najvrednijih svedočanstava jednog stranog putnika o Petrovaradinu, a njena rečenica je jedan od najsnažnijih antiratnih citata u istoriji. Ledi Meri će kasnije će postati poznata i po tome što je u Engleskoj promovisala osmansku praksu inokulacije protiv velikih boginja, čime je dala značajan doprinos razvoju preventivne medicine u Evropi.
Devojka koja se borila kao muškarac
Dok je Ledi Meri posmatrala posledice rata, Ana Marija Kristman (1697-1761) bila je jedna od njegovih učesnica. Njena životna priča gotovo je neverovatna. Rođena 1697. godine u Virtembergu, bila je ćerka Srbina iz okoline Temišvara koji je tokom života prošao put od osmanskog ropstva, preko prelaska u islam, do povratka u hrišćanstvo nakon zarobljavanja 1687. godine u Velikom bečkom ratu. Posle smrti oba roditelja Ana Marija ostala je siroče i bila primorana da prosi kako bi preživela.
Shvativši da kao žena teško može da pronađe stalan posao, počela je da se oblači kao dečak te je jedno vreme radila kao nadničar u mlinu. Kada se Beč spremao za novi rat protiv osmanskog carstva, tokom 1715. godine počelo je formiranje nove regimente „Alt-Virtemberg“. Ana Marija se ponovo prerušila, prijavila pod imenom svog pokojnog oca Tomasa Kristmana i stupila u vojsku kao dobrovoljac. Tokom narednog leta njen puk je iz Ulma stigao Dunavom sve do Baje odakle je marširao prema Petrovaradinu. Tokom bitke 5. avgusta njen puk se našao u prvim redovima i delu bojišta gde su bili najžešći sukobi sa janičarima te je pretrpeo i najveće gubitke, čak i svog zapovednika.
Ana Marija nije preživela samo bitku kod Petrovaradina. Iste godine je učestvovala u zauzimanju Temišvara, a naredne 1717. godine i u opsadi Beograda gde je ranjena. Ali je i tada uspela da sačuva svoj pravi identitet. Tek nakon dezertiranja i izvođenja pred vojni sud, suočena sa smrtnom kaznom vešanjem, otkrila je da je žena. Umesto pogubljenja bila je pomilovana i časno otpuštena iz vojske.
Kasnije joj je virtemberški vojvoda Eberhard Ludvig dodelio doživotnu penziju i dozvolio da se nastani gdegod želi u njegovom vojvodstvu. Ostatak života provela je radeći kao poštar u Štutgartu, gde su je zbog prepričavanja ratnih uspomena zvali „turska Ana Marija“.
Dve sudbine, jedna istorija
Iako se verovatno nikada nisu srele, Ledi Meri Vortli Montagju i Ana Marija Kristman povezane su bitkom kod Petrovaradina. Jedna je na bojno polje stigla kada je bitka već bila završena i u svojim pismima ostavila snažno svedočanstvo o njenim posledicama. Druga je upravo na tom mestu, skrivajući svoj identitet, učestvovala u borbi koja će promeniti tok rata između Habzburške monarhije i Osmanskog carstva. Više od tri veka kasnije njihove priče podsećaju da istoriju ne čine samo vojskovođe i pobede, već i ljudi čije su sudbine oblikovali ratovi. Zato godišnjica Bitke kod Petrovaradina nije samo priča o velikoj vojnoj pobedi princa Evgenija Savojskog. Ona je i priča o ljudima koji su rat doživeli na potpuno različite načine, o aristokratkinji koja je prelazeći preko bojnog polja videla besmisao rata i o siromašnoj devojci koja je, skrivajući svoj identitet, morala da postane vojnik da bi preživela. Upravo takve sudbine daju istoriji njeno ljudsko lice.
Nenad Šeguljev – Razglas news
