Lider socijalističke Jugoslavije Josip Broz Tito umro je 4. maja 1980. godine.
Tito je umro u Ljubljani, uoči 88. rođendana, a već tada mnogi su njegovu smrt videli kao početak kraja jugoslovenske države.
Danas, 46 godina kasnije, vremena njegove vladavine neretko se sećaju kao perioda mira, relativne stabilnosti i postepenog napretka za većinu.
Na čelo Jugoslavije izbio je pobedom u Drugom svetskom ratu, odnosno oslobođenjem Beograda oktobra 1944. uz presudnu pomoć Sovjeta, ali i zapadnih saveznika.
Predvodio je pokret otpora u okupiranoj Jugoslaviji tokom Drugog svetskoga rata, ubedljivo najmasovni i najuspešniji na tlu Evrope zapadno od sovjetskih granica.
Kao proslavljeni ratni lider, upravljaće potom Jugoslavijom decenijama, praćen uvažavanjam širom sveta, posebno pošto je postao čelnik i Pokreta nesvrstanih.
Rođen je u Kumrovcu, na samoj granici Hrvatske sa Štajerskom, najverovatnije 7. maja 1892. kao sedmo od petnaestero dece u porodici. Otac Franja je bio Hrvat, majka Marija Slovenka.
Dok se nalazio na čelu socijalističke Jugoslavije, kao njegov rođendan obeležavan je 25. maj, kao svojevrsni državni praznik Dan mladosti.
U skladu sa tada sistematski negovanim kultom ličnosti, Dan mladosti je proslavljan nizom manifestacija, a konačno i sletom na stadionu JNA, gde mu je dodeljivana takozvana štafeta mladosti, koja je prethodno kružila zemljom na rukama posebno odabranih omladinaca.
Iz rodnog Kumrovca odlazi u Sisak, gde je učio bravarski zanat. Potom se u potrazi za poslom kretao od Zagreba, preko Trsta, Kamnika, Čenkova u Češkoj, do Beča i Bečkog novog mesta. Osim u okviru ondašnje Austrougarske, izvesno vreme je radio u Nemačkoj, u Minhenu i Manhajmu.
Zanimljivo, tokom odsluženja redovnog vojnog roka od 1913. zapažen je pošto mu je uspelo da osvoji drugo mesto na armijskom nadmetanju u mačevanju Austrougarske vojske, kada je prvoplasirani bio jedan habzburški nadvojvoda. Nagrađen je i podoficirskim činom.
Tokom Prvog svetskog rata bio je na frontu prema Srbiji, na Drini, što je zaobilaženo u njegovim zvaničnim biografijama. Potom, posle kratkotrajnog boravka u Petrovaradinskoj tvrđavi, odlazi na front prema Rusima, u Galiciji. Pošto su ga kozaci ranili, zarobljen je maja 1915. Kraj rata, uz težak oporavak, dočekaće u Rusiji.
Tamo se nalazio u udaljenom Sibiru, u vreme revolucija februara i novembra 1917.
Pošto je dospeo na vlast posle Drugog svetskog rata, njegovi biografi tvrdili su da je učestvovao u Oktobarskoj revoluciji, što nije istina.
Pošto se oženio u Rusiji, u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca dolazi krajem oktobra 1920.
Izvesno vreme radio je potom u Velikom Trojstvu kod Bjelovara, pa u Zagrebu, Kraljevici, Beogradu, Smederevskoj Palanci, ali nigde se nije duže zadržavao.
Tada se angažuje kao sindikalni aktivista, a ubrzo se posvećuje političkom radu. Uhapšen je kao sekretar mesne organizacije Komunističke partije u Zagrebu, avgusta 1928. kada je osuđen na pet godina zatvora. Robijao je u Lepoglavi, pa u Mariboru.
Posle uklanjanja Milana Gorkića (J. Čižinski) prethodnog lidera KPJ, krajem 1937. postupno izbija u sam vrh partije. Bio je zagovornik povratka rukovodstva KPJ u zemlju iz inostranstva, nasuprot većini partijskih prvaka.
Po svemu sudeći, Moskva ga je za prvu ličnost KPJ prihvatila tek 1940.
Tokom boravka u Moskvi 1936. i 1937. posvećeno se bavio obrazovanjem, ali i kadriranjem. Imao je važnu ulogu i organizovanjem pomoći španskim republikancima, u skladu s politikom Kominterne. Bilo je to vreme likvidacije brojnih prvaka KPJ, kao uostalom i sovjetskih komunista.
Predvodio je ustanak u okupiranoj Jugoslaviji od jula 1941. posle napada Nemačke na Sovjetski Savez, kao vođa KPJ odnosno Partizanskog pokreta, zvanično Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije.
Tokom Drugog zasedanja AVNOJ-a, novembra 1943, dodeljeno mu je zvanje maršala.
Paralelno sa borbom protiv okupatora izveden je i revolucionarni preobražaj vlasti, uz brojne žrtve stvarnih ili potencijalnih političkih protivnika, posebno ostataka aparata međuratne Kraljevine Jugoslavije.
Iako je u prvo vreme doživljavan kao najpravovreniji sledbenik Moskve, leta 1948. odbacio je Rezoluciju Informbiroa komunističkih partija, odnosno Staljinov pritisak.
Potom se postupno, u sklopu ondašnje globalne atmosfere tzv. hladnog rata, približio Vašingtonu, pa je pedesetih Jugoslavija uživala značajnu vojnu, finansijsku i drugu pomoć od SAD, što je za posledicu imalo visoke stope rasta.
Jedan je od osnivača, uz Nehrua i Nasera, Pokreta nesvrstanih, što je u tadašnjim međunarodnim okolnostima, u vreme dekolonizacije, imalo veliki značaj.
Nesumnjivo je zaslužan što je taj pokret, posebno u poznijoj fazi, izbegao težnje pojedinih članica ka približavanju jednom od blokova.
Iako se poslednjih godina doba njegove uprave Jugoslavijom mnogi sećaju s nostalgijom, ostaje činjenica da je u unutrašnjoj politici ostavio ustrojstvo koje se na kraju pokazalo kao pogubno po opstanak zemlje.
Njegovoj sahrani maja 1980. u Beogradu, prisustvovalo je više od 200 visokih ličnosti iz celog sveta, što je pokazatelj međunarodnog ugleda koji je uživao.
Jugoslavija ga je, međutim, nadživela svega desetak godina.
Tanjug
