Pre tri godine, 3. maja, jutarnji mir na Vračaru prekinule su brojne sirene policije i Hitne pomoći. Učenik Ogledne osnovne škole “Vladislav Ribnikar” naoružan pištoljima i Molotovljevim koktelima otvorio je vatru na svoje vršnjake i radnika obezbeđenja. Devojčica Angelina Aćimović kobnog dana zadobila je teške povrede i preminula je 12 dana nakon tragedije koja je do srži potresla Srbiju, region, ali i ceo svet.
Na mestu gde je trebalo da budu najsrećniji i najbezbedniji, u školi, dečak od 13 godina ubio je 10 osoba, devetoro školskih drugara i radnika obezbeđenja. Angelina se borila za život dugih 12 dana, ali uprkos snazi i naporima lekara nije preživela. Anđelko Aćimović, otac ubijene devojčice, u intervjuu za portal Nova.rs ističe da iz ove tragedije mora dosta da se nauči i da se spreči da se ikad išta slično ponovi.
Tri godine kasnije, šta je ono što se najviše promenilo u vašem životu, a šta je ostalo isto, možda i teže nego prvih dana nakon tragedije?
“Tri godine nakon tragedije, mogu da kažem da se sve promenilo. Apsolutno sve – od pogleda na život, svakodnevice, do najsitnijih stvari. Kao da više niste isti čovek.
Ne mogu da kažem da li je sada teže nego prvih dana, jer postoji razlika u intenzitetu i kontinuitetu bola. Danas postoje svakodnevne obaveze koje vas teraju da budete fokusirani na njih, ali svaki dan počinje i završava se isto. Pomolim se i poljubim svoju ćerku Angelinu – kada legnem da spavam i kada ustanem. To je nešto što se ne menja. Sve drugo jeste drugačije. Bol je možda ređi, ali kada dođe, izuzetno je jak. Posebno noću – u poslednje vreme se budim između četiri i šest ujutru i tada mi se vraćaju slike koje sam sam u glavi stvorio, od momenta rastanka do onoga što se desilo. Iako nisam gledao snimke, u mislima rekonstruišem događaj i razmišljam da li je nešto moglo biti drugačije”.
Suđenje i dalje traje, da li imate utisak da se ide ka pravdi ili ka formalnom završetku procesa suđenja?
“Kada je reč o samom sudskom postupku, ne mislim da se ide ka formalnom završetku procesa, ali isto tako ne mogu da kažem ni da se ide ka pravdi. Nalazimo se u ponovljenom suđenju i tek sada, kroz iskustvo, počinjemo da razumemo kako sudsko-procesni sistem funkcioniše. U početku je sve delovalo profesionalno i korektno, sa pravilnim izvođenjem dokaza.
Međutim, nakon svega, ostaje gorak utisak da je u prvom postupku napravljena ozbiljna greška. Postoje dve mogućnosti – ili je u pitanju neprofesionalnost, ili je greška napravljena svesno, što je dovelo do toga da Apelacioni sud mora da vrati slučaj na ponovno suđenje. Ne mogu da tvrdim šta je od toga istina, ali je činjenica da tako iskusan sudija ne bi smeo da napravi takvu grešku, posebno u ovako ozbiljnom postupku.
Uprkos svemu, i dalje verujem da će u ponovljenom postupku doći do bar neke pravde, odnosno da će odgovorni biti kažnjeni. Pre svega mislim na roditelje, koji snose veliku odgovornost – kako za čuvanje oružja, tako i za nebrigu i zapostavljanje deteta. Sve drugo bi za mene predstavljalo apsolutnu farsu”.
Posle toliko vremena, zakon još uvek nije izmenjen, učinioci krivičnih dela mlađi od 14 godina ne mogu biti osuđeni, da li vas ovo zabrinjava, jer se stiče utisak da ništa nismo naučili posle tog 3. maja?
“Što se tiče zakonskih rešenja, moj stav je da se granica krivične odgovornosti mora sniziti. To je neophodno, imajući u vidu i praksu u drugim državama i sve češće teška krivična dela koja čine deca mlađa od 14 godina. Društvo mora da zaštiti i decu i odrasle od takvih pojava. Postoje načini da se u svakom konkretnom slučaju procenjuje zrelost deteta, ali kada su u pitanju najteža krivična dela, ne bi smelo da bude dileme.
Dete od deset godina može da svedoči na sudu i njegova izjava se smatra relevantnom. Ako može da svedoči, onda mora da postoji i odgovornost kada sa umišljajem izvrši teško krivično delo. U suprotnom, ostavljamo prostor za zloupotrebe, jer se deca sve češće koriste za izvršenje krivičnih dela.
Nažalost, za ove tri godine nismo mnogo naučili. Previše smo se bavili politikom, a suštinske promene izostaju. Jedan od najvećih problema danas je digitalno trovanje dece i zavisnost od tehnologije, što direktno utiče i na njihovo ponašanje i na izvršenje krivičnih dela. O tome se veoma malo vodi računa, a problem postaje sve veći, posebno sa razvojem novih tehnologija”.
Kako gledate na odgovornost roditelja i institucija u ovom slučaju, da li se dovoljno ispituje?
“Kada je reč o odgovornosti, smatram da ona uvek mora biti personalna. Ne možemo govoriti uopšteno o roditeljima ili institucijama – odgovornost je na pojedincima. Svako ko nije uradio svoj posao, a bio je dužan, treba da odgovara. Posebno je važna uloga roditelja, koji moraju da budu najodgovorniji za svoju decu. Međutim, prisutno je veliko neznanje, a neznanje je najveći neprijatelj, pogotovo kada je udruženo sa lošom namerom”.
Kako izgleda borba za pravdu iz vaše perspektive? Šta bi bio pravilan ishod ovog postupka da biste mogli da kažete da je pravda, bar delimično, zadovoljena?
“Borba za pravdu u ovom slučaju nije borba za ličnu utehu, jer prave pravde nema – ubica ne odgovara. Ali je važno da postoji osuđujuća presuda za odgovorne, jer ona ima i preventivni značaj i predstavlja opomenu za budućnost. To nije samo pitanje ovog slučaja, već celog društva i odnosa prema roditeljskim obavezama”.
Kada biste mogli da vratite vreme, da li postoji nešto za šta mislite da je društvo moglo da uradi drugačije da se ovakva tragedija spreči?
“Kada govorimo o tome da li je tragedija mogla da se spreči, istina je da smo je dočekali potpuno nespremni, iako su slični slučajevi postojali u svetu. Način na koji su mediji i društvo reagovali bio je u mnogim segmentima neprimeren, posebno u prvim danima. Porodice žrtava često nisu dobijale tačne i proverene informacije, već su bile izložene dezinformacijama.
Posebno zabrinjava činjenica da su se pojavljivali masovni oblici podrške počiniocu na društvenim mrežama. To pokazuje da postoji ozbiljan problem u društvu i da postoje pojedinci koji bi u određenim okolnostima mogli da ponove slične zločine.
Decu ne možemo da vratimo, ali možemo da izvučemo pouke. Moramo da naučimo kako da reagujemo u ovakvim situacijama i da sprečimo da se nešto slično ponovi. Sve suprotno od onoga kako se postupalo u prvim danima nakon tragedije trebalo bi da bude smernica za budućnost”.
Podsetimo, masakr u školi ina Vračaru dogodio 3. maja u 8.40 časova kada je dečak ubica prvobitno ubio radnika obezbeđenja i dve devojčice koje su bile dežurne učenice. Potom je otvorio vatru na učenika odeljenja sedmog razred, u koji se nedavno prebacio.
Zbog zakonske odredbe, maloletnik nije mogao da odgovara jer nije imao navršenih 14 godina, a njegovi roditelji prvobitno su osuđeni na zatvorske kazne, međutim, Apelacioni sud ih je ukinuo i suđenje je počelo od početka.
Žrtve jednog od najstrašnijih zločina u novijoj srpskoj istoriji javnost ne sme nikada da zaboravi, a njihova imena su Ana Božović, Sofija Negić, Mara Anđelković, Andrija Čikić, Bojana Asović, Angelina Aćimović, Ema Kobiljski, Katarina Martinović, Adriana Dukić i čuvar Dragan Vlahović.
