Malo fali pa da legenda o proširenju gasnog skladišta Banatski Dvor počne da se prenosi sa kolena na koleno. Obećanje da će dodatnih 300 miliona kubika gasa moći da se smesti u podzemne rezerve uz postojećih 450 miliona metara kubnih traje već 12 godina, podseća Demostat.
Povremeno, najavljuje se da će država uložiti i u izgradnju novih skladišta za gas kako bi obezbedila sigurnost potrošača, ali u tom pravcu još nije bilo konkretnih poteza, navodi Demostat.
Srbija godišnje troši oko tri milijarde kubnih metara uvoznog gasa. Od te količine oko 2,2 milijarde potiču iz Rusije, oko 0,8 milijardi iz Azerbejdžana uz najavu da bi količine iz te zemlje mogle da se uvećaju, naročito ako se, kako je obećano, realizuje i zajednička investicija u izgradnju gasne elektrane kod Niša. To bi trebalo da snabdevanje učini sigurnijim s obzirom na to da Evropska unija traži potpuno isključenje ruskog gasa sa svog tržišta preteći da time ugrozi i transport tog energenta preko zemalja članica u države zapadnog Balkana, što bi ozbiljno ugrozilo potrošače u Srbiji.
Jedan od garanta minimalne stabilnosti u snabdevanju gasom, je njegovo skladištenje, ali kod nas postoji samo nedovoljan kapacitet u Banatskom Dvoru. To skladište izgrađeno je 2011. godine sa ruskim Gazpromom, čiji je udeo većinski, 51% dok srpskoj strani pripada 49%. I raspodela kapaciteta Banatskog Dvora od 450 miliona kubnih metara gasa rukovodi se tim odnosom pa kad je objekat pun, to znači da Gazprom raspolaže sa nešto manje od 230 miliona kubnih metara gasa dok Srbijagas može da računa na malo iznad 220 miliona kubika. U vreme kada je projekat pravljen, Gazpromu je to bilo više nego dovoljno jer je imao velika skladišta širom Evrope koja je, inače, obilato koristila jeftin ruski gas.
Puna skladišta na Starom kontinentu nekada su bila dragoceni stabilizator između evropske potrošnje i mogućnosti dopremanja gasa, ali sada su gotovo van funkcije. Evropske zemlje su zbog rata u Ukrajini, kao vid političkog pritiska, odustale od ruskog gasa, pa Gazprom, koji ni ranije nije imao bogzna kakav interes da gradi skladište i u Banatu, sada potpuno izgubio razlog za tu investiciju na mreži gasovoda koji gotovo da ne rade.
Daleko smo od milijarde
Prema procenama, optimalne državne rezerve tog energenta trebalo bi da se kreću oko trećine uobičajene godišnje potrošnje. U slučaju Srbije to je oko milion kubika, daleko iznad kapaciteta Banatskog Dvora. Tu količinu ne obezbeđuje ni zakup skladišnog prostora u Mađarskoj, gde se čuva oko 500 miliona kubika gasa po ugovoru između Srbijagasa i MVM Ceenergy. Cena zakupa nije poznata.
O proširenju Banatskog dvora prvi razgovori počeli su još 2015. godine u Moskvi između dva generalna direktora – Alekseja Milera u Gazpromu i Dušana Bajatovića u Srbijagasu, a prisustvovao im je i Aleksandar Vučić koji je u to vreme bio premijer Srbije. U proširene kapacitete trebalo bi da se smesti još oko 300 miliona kubika od kojih bi Srbiji pripadao opet deo srazmeran ulaganju, pa bi ukupno raspoložive količine bile oko 370 miliona kubika, navodi Demostat.
Od tog vremena u više navrata potpisivani su razni sporazumi i memorandumi o razmevanju vezani za proširenje Banatskog Dvora, uključujući i akt iz 2019. sačinjen u vreme posete Vladimira Putina Srbiji. Ipak, prvi radovi krenuli su tek šest godina kasnije, 2. aprila 2025. uz tvrdnju da će biti završeni do kraja ove godine.
Za sada, jedino što je izvesno jeste da će otvaranje proširenog dela skladišta gasa – ne zna se koliko – kasniti. I da je to posledica sankcija koje su Evropska unija i Amerika uvele Rusiji. Bajatović je tvrdio da je sav novac, oko 145 miliona evra, obezbedio Srbijagas uz pomoć Vlade Srbije pa nije dovoljno jasno zbog čega onda postoji zastoj u radovima. To otvara i pitanje zašto sami nismo krenuli u tu investiciju, zašto su nam u tome potrebni ruski partneri sa tako velikim udelom koji, uz to, uopšte nisu zainteresovani za taj projekat.
Nismo spremni za ovo vreme
Profesor na FEFA fakultetu Goran Radosavljević kaže za Demostat da smo mogli i sami ali da je u vreme dogovaranja bio veliki značaj partnerstva sa Rusima.
“To je bio međudržavni paket koji je obihvatio gasovod, skladište i NIS. Samo skladište se sastoji od gasne strukture koja nije preterano skupa ali je uobičajeno da ga gradite sa partnerom koji ima gas. Ali, ako gradite da biste obezbedili energetsku sigurnost, podrazumeva se uključivanje rizika da taj partner u nekom trenutku nema gas, neće vama da ga proda ili vi nećete da kupite od njega. Postojanje skladišta vam obezbeđuje autonomiju, nezavisnost na tržištu. U tom trenutku imalo je smisla ulagati sa Rusima, od njih smo gas kupovali i mi i cela Evropa, nije bilo problema. Ono što meni nije imalo smisla je sve ono što je usledilo kasnije pa nismo nastavili dalju izgradnju tog kapaciteta. Skladište ima dvostruku ulogu: s jedne strane vam obezbeđuje stabilnost snabdevanja a sa druge može da bude i dobra tržišna priča, Mađari na primer jako dobro zarađuju od iznajmljivanja a to smo i mi mogli”, kaže profesor Radosavljević i dodaje da se za ovo vreme nismo pripremili, da prioriteti nisu dobro postavljeni i da sada za to plaćamo cenu.
On tvrdi da političko i rukovodstvo Srbijagasa namerno nisu razvijali i realizovali projekat skladištenja niti su radili na diversifikaciji izvora snabdevanja jer im je odgovarala zavisnost Srbije od ruskog gasa.
“Zbog te zavisnosti, neko u vrhu Javnog preduzeća Srbijagas prima jako dobru platu, neki ljudi iz ministarstava već 15 godina za velike pare sede u nekim odborima… Zašto bi oni radili na diversifikaciji izvora energenta u Srbiji ili na sigurnosti koja se dobija izgradnjom skladišta? Niko od njih nije ni pokušavao da nešto promeni, iako su nam nuđeni i drugi aranžmani”, ističe Radosavljević.
U prilog tome govori i jedan od memoranduma potpisanih sa Sjedinjenim Američkim Državama 2024. godine. Taj akt o energetskoj bezbednosti i diversifikaciji izvora snabdevanja energentima, na čemu insistira i EU u procesu pridruživanja, potpisali su ministar inostranih poslova Marko Đurić i Marko Rubio, državni sekretar u Trampovoj administraciji. Ali, srpska strana je stavove iz tog memoranduma prihvatila vrlo mlako. Dve godine nakon donošenja tog dokumenta, Dušan Bajatović tvrdi da sa Amerikancima nema komercijalnih ugovora u toj oblasti iako su se javljale neke zainteresovane kompanije.
