Srbija obeležava Nacionalni dan sećanja na žene žrtve nasilja. Iako statistika pokazuje da je broj žena stradalih u porodičnom nasilju u Srbiji u padu, problem ostaje duboko ukorenjen, ocenjuje ministarka Tatjana Macura i ukazuje da dve trećine žena koje su ubijene nisu stradale od partnera, već od strane svoje dece.
Prošle godine, u Srbiji je zabeležno najmanje 18 femicida i 13 pokušaja ubistava žena, a kako kaže ministarka Macura za RTS, u većini slučajeva, učinioci su bili deca, najčešće sinovi.
Ministarka bez portfelja zadužena za oblast rodne ravnopravnosti Tatjana Macura ukazuje da ne postoji jednostavan odgovor na pitanje zašto se nasilje ne prijavljuje.
“To je pitanje od milion dolara, jer su različite individualne situacije u kojima se žene nalaze, kao i razlozi zbog kojih se ne odlučuju da prijave nasilje”, ističe Macura.
Dodaje da je ključno da se žrtve, ali i okruženje, ohrabre da reaguju.
“Naš zadatak jeste da podsetimo i žene žrtve nasilja i sve druge koji trpe nasilje, ali i čitavo okruženje koje ima saznanja da je neko u neposrednom okruženju žrtva nasilja, da to nasilje prijavi nadležnim institucijama kako bi se te situacije u najkraćem i najefikasnijem roku rešile”, naglašava Macura.
Najmanji broj ubistava, ali bez mesta za zadovoljstvo
Prema podacima koje je iznela, prošle godine u Srbiji je zabeležen najmanji broj ubistava žena.
“Ubijeno je 18 žena, što je manje nego 2024. godine, kada je stradala 21 žena. Ali niko sa ushićenjem ne govori o tim brojevima”, navodi Macura.
Kako kaže, ti podaci pokazuju da mehanizmi zaštite daju rezultate, ali i da je neophodno nastaviti rad na prevenciji.
Nasilje u porodici – često nevidljivo
Ističe da posebno zabrinjava podatak o strukturi počinilaca.
“Dve trećine žena koje su ubijene nisu stradale od partnera, već od strane svoje dece. Najčešće su to žene starije od 60 godina”, ukazuje Macura.
Ističe da se o ovom obliku nasilja retko govori, kao i da je roditelje često sramota da prijave sopstvenu decu.
Okruženje zna, ali ne reaguje
Macura kaže za RTS da je jedan od ključnih problema i izostanak reakcije okruženja.
“Često se posle tragedija ispostavi da je neko iz okruženja znao da se nasilje dešava – čuli su se sukobi, postojale su tenzije, ali niko nije reagovao”, kaže Macura.
Podseća da svaki građanin ima obavezu da prijavi nasilje.
“Ljudi će pozvati komunalnu miliciju zbog buke, ali retko prijavljuju nasilje, iako mu svedoče”, dodaje.
Kada se pali “crveni alarm”
Na nasilje, kako ističe, ukazuju brojni rani signali.
“Nasilje ne počinje odjednom. Prethode mu psihološko i ekonomsko nasilje i to su crvene zastavice koje moramo da prepoznamo”, objašnjava Macura.
Govoreći o sistemu zaštite, Macura kaže da mehanizmi postoje, ali da su ljudi najslabija karika.
Najslabija karika su uvek ljudi – oni koji ne žele ili ne mogu da rade svoj posao, ali i oni koji nemaju dovoljno znanja i kapaciteta, navodi Macura.
Ističe da je neophodno dodatno obučavati zaposlene u institucijama i bolje informisati građane o dostupnoj pomoći, poput sigurnih kuća i usluga centara za socijalni rad.
Potrebne oštrije kazne i više prevencije
Macura naglašava da se radi na izmenama zakona i jačanju kaznene politike.
Potrebno je pooštriti kazne i ubrzati sudske procese, ali je najvažnije da se bavimo prevencijom i da ohrabrimo žene da prijavljuju nasilje, ističe.
Cilj je, dodaje, da se poveća broj prijava, a smanji broj tragičnih ishoda.
“Ja se nadam da ćemo se sledeće godine istom ovom prilikom naći i razgovarati o tome kako se povećao broj prijava nasilja, a smanjio broj ubijenih žena”, rekla je Macura.
