O svemu što se dogodilo u njihovom teatru u prethodnih godinu dana, glumci Šabačkog pozorišta pretvorili su u predstavu, nezavisnu od njihove matične kuće. Tih godinu dana, koje se nastavljaju, izgledaju besmisleno – kao da je pisao Bulgakov, a nekad i nerealno – kao da je pisao Harms, kaže za portal N1 glumac Miloš Vojnović. Nakon protesta, peticija, akcija, pokušaja pregovora, shvatili su da je njihovo najjače sredstvo borbe – upravo umetnost i pozorište, te tako i nastaje “Ovo nije predstava”.
U Šabačkom pozorištu, nijednu premijeru nisu imali više od 12 meseci.
“Direktorka je u februaru otkazivala sve predstave, pa je stiglo do nezvaničnog bojkota stručne zajednice, do bojkota njenog rada. Kod nas su u pozorištu odjednom gostovali samo Branislav Lečić, Lepomir Ivković ili ljudi koji nisu iz Srbije. A naše predstave su se polako proređivale. Imali smo i organizovane posete gde su nam pretili i dobacivali, pa se desilo da je neko otkupio u jako kratkom roku stotinak karata pa se niko nije pojavio”, priča za portal N1 glumac Miloš Vojnović.
Prethodno, nakon što je organizatorka Jelena Ivetić posle 16 godina rada smenjena gotovo preko noći, većinski deo kolektiva je nekoliko puta stupao u štrajkove upozorenja i organizovao proteste.
“Odluka da naša koleginica bude smenjena kao tehnološki višak je očigledno protivzakonita. Prvo smo krenuli da se borimo kao radnici, preko sindikalnih sredstava, pravno. Koristili smo sva sredstva koja smo mogli – tražili pregovore sa poslodavcem, sa osnivačem, kada smo videli da nema volje sa te strane da se stupi u pregovore, nastavili smo da insistiramo sa razgovorima, ali smo i izašli na ulicu, organizovali protest, druge ulične akcije, pisali peticiju. Ali smo se onda prisetili da je naše najjače sredstvo borbe umetnost i pozorište”, priča Vojnović.
Zbog toga što spoljni saradnici bojkotuju rad direktorke, imali su svega dve predstave u kojoj igraju samo zaposleni, objašnjava.
Na repertoaru su zato sada gostujuće predstave i monodrame. Na jednoj predstavi se radi, u kojoj učestvuje nekoliko glumaca iz ansambla.
Nju ne režira reditelj koji je trebalo, jer je osetio veliku tugu u ansamblu te odlučio da ne prihvati taj posao, dodaje sagovornik N1.
“To su predstave koje se ne bave onim što nam je bitno i zato smo mi napravili predstavu – koja je potpuno dokumentaristička, 99 odsto su citati, naši ili tuđi. Skupljali smo to u sebi, došli smo sa predlozima kako to treba da izgleda i za nekoliko meseci rada za stolom, krijući se kao neki hajduci da nas niko ne vidi, stigli smo do kompletnog teksta za performans koji traje nešto kraće od sat vremena”, objašnjava.
Svi glumci koji su učestvovali kažu da im je to najvažniji, ali i najteži projekat na kom su radili.
Odlučili su i da se nakon predstave ne poklanjanjaju, već se su se zagrljaji među ansamblom pretočili u zagrljaje sa publikom.
“Osećaj je prevazilazio reči. To što sam doživeo još ne umem da objasnim rečima, ali znam da je jedinstveno i da nikada takav doživljaj nisam imao posle bilo koje predstave u pozorištu koje sam radio”, ističe Vojnović.
Kako kaže, publika vrlo dobro razume šta se dešava, jer ono o čemu govore nije pitanje samo Šabačkog pozorišta, već se dešava na mnogim mestima, na mnogo nivoa.
“Bilo je strašno teško, ali i terapeutski, jer smo to ponovo proživljavali, ali svi zajedno. To nas je ojačavalo kao grupu, kao kolege, i na kraju kao prijatelje. To se i vidi u samom proizvodu”, smatra.
Plan im je i da što više ljudi u Šapcu vidi predstavu, ali i da gostuju u drugim gradovima, te su u toku pregovori sa kolegama iz Beograda, Novog Sada, Zrenjanina, Niša…
“Nama fali da glumimo, premijera nema godinu dana. To nam je nedostajalo, jer smo na to navikli. To nije samo rad, već katarza”, zaključuje glumac u razgovoru za N1.
Podsećamo, većina kolektiva, uključujući ceo glumački ansambl, definisala je zahteve koji podrazumevaju: stavljanje trenutne sistematizacije van snage, vraćanje Jelene Ivetić na radno mesto organizatora programa i smena direktora pozorišta.
